Teta dečijeg sveta

U Kovačici će se 18. oktobrau sali Mesne zajedniceu Kovačici održati simpozijum o naivnoj slikarki ZuzaniHalupovej. Ko je bila Zuzana Halupova? Esej o njoj je 2. avgusta 2001. godine u dnevni list „Politika“ iz Beograda napisao naš kolega Jan Špringel, publicista iz Kovačice.

Zuzana Halupova rođena je petog februara 1925. godine kao Zuzana Korenjova (otac Martin Korenj, stolar, i majka Ana Korenjova, rodjena Galatova, domaćica). Za seljaka Adama Halupu udala se 1942. godine. U braku nije imala dece, pa su teme i motivi dece dominirali na njenim slikama, naročito njena „ćerka“ Katka. Pre nego što je postala poznata po slikanju, bavila se vezom radeći za beogradsku „Narodnu radinost“.

Prvu sliku naslikala je 1964. godine, prvu samostalnu izložbu imala je u Dubrovniku 1968. U inostranstvu je kolektivno izlagala najpre u Bratislavi (1965), a samostalno u Parizu (1969), Versaju i Dizeldorfu. U tridesetogodišnjoj karijeri naslikala je više od 3000 ulja na platnu i priredila 78 samostalnih izložbi. Od 1973. godine saradjivala je sa Unicefom, a od 1977. godine sa Uneskom. Njeno ime našlo se u Svetskoj enciklopediji naivne umetnosti štampanoj na četiri jezika. Od 1970. objavljeno je nekoliko knjiga sa ilustracijama Zuzane Halupove: „Moja lepa Kovačica“, „Deca – moja radost“, „Zlatna knjiga čerge“, „Na slavu božju“… Monografija „Zuzana Halupova“ iz pera slovačkih i kovačičkih publicista izašla je 1994. godine.

U Njujorku je ovu slikarku, po „mami Gradma Moses“, galerista Pietro Antonio nazvao „mama sve dece sveta“. Zvali su je Mama Zuzana ili Teta sveta. Nakon kraće bolesti, preminula je u Beogradu 1. avgusta 2001. godine.

Uvek je govorila da joj je u rodnom selu najlepše. Kada su je beogradski novinari posle trijumfalnih izložbi u Francuskoj pitali, da li bi želela da, kao i ostali vrhunski umetnici, živi i radi u Parizu, odgovorila je tipično njenom karakteru, sa dozom humora: „Ne, jer me tamo zovu Šalupova!“

Ljudski i slikarski kredo Zuzane Halupove mogao bi se sažeti u rečenici koju je isticala tokom više od tri i po decenije umetničkog rada: „Volim da volim, mrzim da mrzim“. Reprezentativnim izložbama u Bratislavi, Beogradu i Ženevi proslavila je 2000. godine sedamdeset i peti rodjendan, vernisaž u Narodnog fronta u Ruskom domu bila je takodje jubilarna, sedamdeset i peta samostalna izložba.

U Slovačkoj je tad dobila izuzetno priznanje, najviše koje se dodeljuje Slovacima u dijaspori. – Orden Belog krsta trećeg stepena sam dobila od predsednika Rudolfa Šustera. U slikarskoj karijeri dobijala sam razna priznanja, posebno od Unicefa i Uneska sa kojima sam saradjivala najčešće. Ovaj orden je ipak, izuzetak. Kako piše u obrazloženju dobila sam ga za dugogodišnji rad za dobrobit Slovaka u Jugoslaviji i širenje dobrog imena Slovačke u oblasti kulture među dijasporom, govorila je posle povratka iz prestonice Slovačke. Koju godinu pre Šustera, primio ju je tadašnji predsednik Slovačke Republike Mihal Kovač, u Beogradu je početkom devedesetih primio Dobrica Ćosić, u Austriji se srela sa Rudolfom Kiršlegerom, car Hirohito je u rezidenciji na zidu okačio sliku „Moja Kovačica“, dok je Fransoa Miteran slikarku posetio u kući.

– Dolaze nam u Kovačicu svakodnevno znani i neznani. Dive se svetu slika i selu slikara. Ranije su poznate svetske ličnosti pored boravka u Beogradu, obavezno posećivale i nas. Nismo se susretali samo sa političarima – glumci Nero, Ani Žirado, Ursula Anders, Justinov, fudbaler Pele, posada Apola, kamerman Vitorio Storaro, ko bi ih sve nabrojao. Ali zato tu su fotografije, puni albumi sa vizit-kartama, uspomena iz dalekih putovanja. Tako je to u našim ateljeima – red slike, red priče.

A sve to je počelo sasvim slučajno. Pre Drugog svetskog rata su igrajuci šah kasniji naivci – Paluška i Sokol – otkrili jedan drugome veliku ljubav i prema slikarstvu. Kasnije im se pridružuju Bireš, Jonaš i Knjazovic.

Ja sam sa njima „uhvatila voz“ desetak godina kasnije, tek kada sam iglu i konac zamenila za boje i kičicu. „Od tebe može nešto postati“, rekli su mi buduće kolege, koje su me ranije poznavale samo kao dobru vezilju, objašnjavala je neumorno posetiocima svoje kuhinje koja je dugo godina služila kao slikarski atelje. Deca su bila glavni motiv njenog umetničkog izraza. Pošto svoje nije imala, radovala se onoj sa njenjih slika. Neiscrpna tema dečijeg sveta Zuzane Halupove nije ostala nezapažena ni kod predstavnika Unicefa. Njenu „Zimu“ je dečiji fond odabrao za novogodišnju čestitku i prodao je u dva miliona primeraka. Ime Zuzane Halupove nezaobilazno je u Enciklopedijama i ostalim publikacijama naivne umetnosti, zapaženo mesto je imala i na međunarodnom trijenalu naive u Bratislavi, kao i domaćim bijenalima u Jagodini. Priložnik je mnogih haritativnih organizacija. Nikad nije zaboravljala u svom umetničkom razvoju istaći zaslugu svog beogradskog menadžera.

– Suprug Adam nije imao puno sluha za moje slikanje. Zato mi je kao prevodilac i organizator izložbi po svetu pomogao gospodin iz Beograda – Branislav Grubač. Da nije bilo njega, ko zna da li bi proputovala svet uzduž i popreko. Grubač je bio veoma obrazovan čovek, bio je znalac svetskih jezika.

Dok su prvi slikari naive u pitomoj vojvođanskoj Kovačici utirali put ka slavi, Martin Jonaš i Zuzana Halupova pre svih proslavili su rodno selo. Jonaš i Halupova imaju prve vlastite monografije iz „Kovačičke škole naive“.

„Mama Zuzana“ se stoga na razne načine oduživala sredini. Pomogla je obnovu i opremanje crkve i parohijskog doma a povodom značajnijih i za nju značajnih datuma priredjivala je dogadjaje za pamćenje svojim sugradjanima. Od toga nije odstupala ni do poslednjih godina života. Povodom 75. rodjendana (5. februara 2000. godine) na izložbu u Ruskom centru za nauku i kulturu vodila je sa sobom autobus Kovačičana iz kulturno-umetničkog društva. Da joj uveličaju slavlje, ali ujedno da pokažu kako su sačuvali običaje i svojstvenosti. Jedinstveni stil i kolorit u slikanju, jednostavnost i iskrenost u pričanju, krasio je do poslednjih dana Zuzanu Halupovu. Onakvu, kakvu su je pamtili od prve naslikane slike na zidu bojama koje je rastvorila u mleku. Dobroćudnu i dobrodušnu tetu dečijeg sveta. „Mama Zuzana“ je volela Vojvodinu i Srbiju. Rodno selo je nije zaboravilo. Njene slike žive po izložbama zahvaljujući poštovaocima ove vrednice iz Kovačice. Jan Špringel